KOMENTAR

 SASVIM OBIČAN DAN ILI 'PAK NE?

Tu smo - al' nas nema?!

Izlazim iz škole, počinje veliki odmor, žurim da zapalim cigaru i onda, onda se desi nešto neočekivano: vidim masu, đaci kao mravi, jure negde, a u stvari ni sami ne znaju gde, ali važno da jure. Pušim cigaru, stojim na mestu gde me neće kazniti za to što radim, I razmišljam, razmišljam I shvatim da u ovom trenutku ne kapiram tu masu, šta im je, zašto jure, zašto postoji vođa u njihovom društvu, šta je to uopšte vođa?

Otkopčavam jaknu, završavam cigaretu i krećem na čas. Sedam u klupu i posmatram razred. Ulazi drug, koji naravno kasni i seda u klupu ispred mene. Stavljam slušalice na uši i počinjem da slušam muziku (odlična stvar za smirenje živaca), i istovremeno škrabam po svesci, nije važno šta, važno je da nešto radim, kao što svaki profesor kaže: „Treba da radite deco!”. Naravno, sledim tu njegovu rečenicu i radim, naporno radim, iako ni sam ne znam šta.

U jednom trenutku skidam slušalice i opet posmatram razred, i oni nešto rade, kao i ja, ali ni sami ne znaju šta rade. U trenutku čujem ortaka ili ti „kao” ortaka, koji sedi u klupi ispred i priča, na trenutak se okreće ka meni, pogleda me i izgovori: „On nikad nije u školi, narkoman!”. Prećutim i nastavim po svome, iako ni sam ne znam šta radim. U jednom trenutku se osvrnem i pogledam ga, i kažem u sebi: „Ko si ti da mi sudiš?”, ali u jednom trenutku sam uvideo zašto je to tako, i zašto ljudi kao ja nisu dobrodošli u razred, iliti u naše društvo. Možda zato što nisam kao ostali, ne želim da budem kao ostali, želim da budem svoj. Ovo bi trebalo da bude liberalno društvo, te je dozvoljeno biti svoj, ili čak nije, a možda nas je upravo društvo napravilo takvim, ili smo možda mi sebe napravili takvima, ili nas je čak donela roda ili rodila mama?

Ljudi okrivljuju druge za svoje probleme, ili probleme društva, a u stvari ne vide da su oni ti koji te probleme mogu rešiti u svojoj glavi. Ja ne sudim nikome. Hjuman sapiensi, tj. ljudska rasa  je stvorena da uživa na ovoj planeti, te se prema tome i treba ponašati po svome. Ne treba da te drugi ograničava, niti da ti daje komentare, važno je ono što ti misliš, šta je u tvojoj glavi, to ti niko ne može oduzeti, kao ni stavove koje imaš. Većina ne razmišlja o tome. Šta raditi dalje, ili sta raditi uopšte u ovom trenutku, sada, u ovom momentu?

Ljudi uživaju na različite načine, ja možda nalazim to uživanje u nečemu nesvakidašnjem, možda u nečemu protiv zakona. Za to nešto kažu da je magična biljka, da leči ono što lekovi ne mogu, ili šta ja znam, možda „oni” znaju više od mene. Oni vole da sude drugima, jer je i njima sudjeno od strane drugih. Društvo ne možeš promeniti, ali možeš promeniti sebe, te treba raditi na sebi. Ljudi, to vas čini boljim.

I opet zvono, opet i opet, ustajem, oblačim jaknu, silazim niz hodnik, izlazim iz škole i krećem, palim cigaru, i opet sve u krug, tako svih sedam časova i onda dođem kuci, sednem za svoj računar, koji možda čak i nije neki, ali funkcioniše, i počinjem da pišem, pišem i pišem u nedogled.

 L.N.

O VREMENU KADA SE PRAŠTA

Prosto mi je neverovatno da je već 2013. godina. Verujem da je potpuno blagostanje protekle godine u našoj divnoj zemlji dovelo do toga da mi vreme tako brzo proleti. Potpuno izuzetna godina! Preživeli smo smak sveta i krizu! Standardno smo mrzeli sve oko sebe, i bili zadovoljni time što nismo raspali Hrvati ili ne daj Bože Albanci, dok smo se držali za stomak od gladi i iščekivali novu epizodu „Sulejmana”. Pljuvali smo Hrvate zato što su Hrvati, Albance, odnosno Šiptare, jer Kosovo je Srbija, i Rome, odnosno Cigane, zato što su tako plodonosan narod i prvi su se setili kako da se lako nakradu od države kada narađaju gomilu dece i žive od novca koje dobijaju od socijalnog. I ne bi nam smetalo to što su se nakrali od države da to nisu Cigani, jer pobogu, normalno je krasti. Mrzeli smo i izbeglice, zato što im je država dala pare da naprave sebi kuće, pa godinama žive bolje od nas, od naših para, iako smo mi čistokrvni Srbi, je l' te, potpuno rasan narod, bez obzira na to da li je neka naša navrnbaba bila silovana od strane napaljenih pripadnika otomanske vojske.

PDV je samo 20 posto, i naši dragi političari su uspeli da izdejstvuju da ne bude više, što je zaista odlično i kao i uvek potpuno u našem interesu. Psovali smo svima majčinu majku, standardno, i umirali od gladi, što je veoma pametan potez naše države koja je izuzetno uspešna u tome da ne postanemo preveliki konformisti, jer pogledajte Amerikance, tako debeli u dobrim životnim uslovima, a to, bre, nije dobro za srce. Poslednji novac davali smo svojoj deci da iz provincije pređu u Beograd i završe fakultet uz koji se, opet, neće zaposliti, i nismo, opet, shvatali, da ta ista deca, pogotovo pripadnice ženske populacije, kada pređu u prestonicu svoje vreme češće provode na stolu ili ispod njega, u nekoj kafani-splavu, nego u čitaonici.

Ubijali smo i silovali devojke jer su želele da nas ostave-odbiju zato što smo ih fizički i psihički maltretirali, ili smo im bili neprivlačni. Pa pobogu, kurveštine! Kako su smele da pomisle da nas ostave ili ne žele? Normalno je, bre, tući žene! Žene moraju biti poslušne! Još jedan izuzetno pozitivan podatak je taj da smo požarom izazvanim prekvalitetnim električnim instalacijama ubili samo šestoro mladih ljudi prošle godine, što je super u suštini, jer je samo šest porodica tugovalo, a verovatno su do sada i zaboravili na to, ništa strašno. A nismo samo ubijali civile, pao je i po koji policajac, kadet i pripadnik vojske! Vršnjačko nasilje je samo malo poraslo prošle godine, a porodično i partnersko nasilje takođe, ali ne brinite se, porašće još! Kako vaspitati decu i žene ako ne kaišem!? I, na kraju, da ne zaboravimo koliko smo stvarno izuzetni, čak smo i organizovali veoma fine ustanove u kojima naši sveštenici mogu da na miru biju narkomane kada se ne voze u svojim velikim džipovima koje su potpuno zaslužili zbog svog mukotrpnog rada.

I onda dođe Badnje veče. Cela porodica je na okupu. Ljubav, suze radosnice, badnjak, tamjan i korinđaši. Svi se smeju i uživaju u bogatoj trpezi. Ljubav i sreća prosto pucaju na sve strane. Nema veze što smo do juče u pizdu materinu terali sve koji su nam se našli na putu. Badnje veče i Božić su Božji dani i moraju proći u miru. Ispred ulaznih vrata ori se veselo Ja sam mali Pera... gazdarica izlazi s osmehom, prozbori po reč s korinđašima, podeli im paket(ić)e, i isprati ih do sledeće kuće gde će dobiti još po paket(ić). I svi su nasmejani i srećni. Svi poste, i jedva čekaju Božić da omrse, pojedu prase koje je tek zaklano i sve slatko koje su dobili na korinđanju, jer je jako bilo teško postiti čitav jedan dan. Gazdarica s osmehom zatvara vrata, ulazi unutra, pogleda domaćina koji se još uvek prežderava posnim pasuljem, i kaže:

- Pih, opet oni jebeni Cigani, mamu li im jebem prljavu. Gde ih je narađala toliko? Kurvanjska posla!”

- A nemoj, Milunka, budi fina. Danas je Božji dan! - odgovara joj on.

- A jeste, u pravu si! Bog da mi oprosti! - kaže Milunka, prekrsti se, sedne za sto i nastavi da jede.

I tako to izgleda kod nas kada dođu praznici, i kada konačno umesto da sečemo i kidamo sve oko sebe, barem na trenutak pokidamo slavske kolače, prasiće i česnice, mozak i jetru, usput ne zaboravljajući da je tako teško prvo biti čovek, pa vernik, pa pismen, i naučiti šta je Džizus zapravo govorio da jeste poenta.

D. Joksimović

KAKO PREŽIVETI LEDENO DOBA?

U trenutnoj rastrzanosti između poslednjeg pokušaja da dvojka bude trojka, euforiji za bolje ocene, i razmišljanjima o smrti i smaku sveta koji se bliži, čuči jedan majušni tinejdžerski život, klati se i drži za glavu. Umotan u svoju zbunjujuću stvarnost, ošamućen i jadan, odlučio je da malo proluta po pustim ulicama grada. Tako je uveče, sasvim slučajno, nabasao na jednu lepu galeriju u kojoj se proslavljalo. Šta se slavilo nije bilo na prvi pogled očigledno, ali privukla su ga nasmejana lica neobičnih ljudi pa je pomislio da je neka žurka. Odlučio je da skrene s puta, iskulira sneg koji je sekao njegovo lice i depresiju koja ga je naterala da se otisne u grubi svet ulice i napusti svoju toplu sobu da bi se na kraju priključio desetini veselih ljudi koji su se okupili i pušili. Vrlo se sažalio, taj majušni tinejdžerski život, kada je video šta se dešava. Sažalio se na jadnu alternativnu umetnost i njene poštovaoce! Kakva je ovo mučnina od stvarnosti? Kako to da isključivo oni koji nisu grand-idioti nemaju para ni za šta? Jadna je država u kojoj tinejdžeri nemaju para pa moraju da dele cigaretu! Svakako da je zdravije, ali zar mladi moraju baš tako i toliko da puše?

Majušni tinejdžerski život, te večeri, uvideo je da su to sve dobri ljudi, i priključio im se i smejao kao nikada pre. Majušni tinejdžerski život tog dana se opustio, i bio srećan jer je konačno pronašao društvo za sebe. A toliko su bili velikodušni i fini ovi umetnici da su ga odmah prihvatili, pa su s majušnim tinejdžerskim životom podelili svoju cigaretu. Nije mogao da odbije, zna on šta je pristojnost! Vreme je teklo, sneg je raznosila Košava i ledenice su visile s krovova. Jedan od desetine veselih alternativaca u maloj galeriji alternativne umetnosti prišao je laptopu pored prozora i na velikom platnu pustio film. Umotan u svoju zbunjujuću stvarnost mali tinejdžerski život tek onda je shvatio da je proslava zapravo projekcija filma. Bilo mu je svejedno, zaista. S osmehom je gledao projekciju videa lošeg kvaliteta, i uživao u bučnoj neprijatnosti iz zvučnika, koja bi inače bila nepodnošljiva. Tako je mali tinejdžerski život preživeo ledeno doba.

D.J.

11. ROCK FEST : OTVORENO I NEPRISTRASNO

 

Električno sa'ranjuju

ROCK FEST, među okorelim pojedincima koji odbijaju da odrastu u Pančevu; a koji je poznatiji kao nastavak famozne lokalne Gitarijade (EKSKURS za nedavno rođene: sve to smo mogli da čujemo putem elektronskih medija, a prestari sugrađani, savremenici rokenrola u proteklim decenijama - preodrasli za kompetenciju među novim generacijama - došapnuli su nam da je Gitarijada u Pančevu nekada negovala neoliko diploma iiiii to za (AUTORSKI BENDOVI ISKLJUČIVO):

1) najboli bend;
2) najbolji tekst;
3) najbolji nastup;
4) najbolji autorski pristup;
4) najbolji kreativni potencijal;
5) najobećavajući mladi HOPE;
6) najboljeg autorskog gitaristu i pojedinca;
7) najtolerantniju osobu prema kućnom ljubimcu;
8) najzapaženijeg posetioca događaja;
9) najšarmantniji start i
10) najveću vrednost novog muzičkog promišljanja

....sve to ponudilo nam je savršenu priliku da uz mnogo dobre volje dobijemo prikaz onoga što predstavlja presek lokalnog muzičkog i uopšte R'N'R, I DONT WANT TO EAT ALL YOUR ESTABLISHMENT BULLSHIT angažmana među mladima.

A lady in the harp blues...

Međutim, premda je mladom organizmu potrebna novina (veruje se ali izgleda da nije tako), a naročito pobuđenje, pošteno bi bilo reći da je prvo veče ROCK FESTA bilo najintigantnije, jer bluz koji piče matorci zaista možda može da bude dosadan (žanrovski), ali kada sretnemo mlade zagledane u oponašanje muzike koja im je ugrađena u uši, zaista moramo da se zapitamo da li neko ima i uho za sebe? U tom smislu, bluz, bez obzira da li je autorski ili ne, UVEK dočarava sliku neke autentike, i sada se postavlja krucijelno(a) pitanje(a), S OBZIROM DA SMO MLADI iako smo malo ostarili, ipak ne dovoljno da budemo pomireni s nedostatkom kreativnosti (LIFE IS NOT DEAD!):

- Da li nam je potrebna gomila muzičkih uniformi?
- Da li smo otrovani toliko da ne umemo da izrazimo to što mislimo i osećamo?

- Da li nam je baš toliko potreban cover kad odavno postoji SOULSEEK:COM?
- Da li iko ume da oponaša nešto što nije ekransko zračenje, već zvučnost?
- Da li znate ko je Elizabet Frejzer ili Diamanda Galas ili makar Fela Kuti?
- Da li je iko čuo/razume haos i nojz muziku?
- IMa li nade među nama?

Svakako, neki od viđenih i odslušanih bendova imaju punu svest o tome šta znači AUTORSKO  postojanje, ali pitanje koje postavljamo samima, pred nama samima, u sopstvenoj narcisoidnoj zaljubljenosti, jeste: u kojoj meri želimo da budemo izraz nas samih, tj. koliko nam ne smeta da budemo sledbenici nečega što jeste ok, ali što ništa ne govori o nama? Iliti, zašto selektorska membrana festivala propušta oponašatelje? ŽELIMO DA ČUJEMO GOVOR IZ SOBE! S ULICE! IZ KOŽE, KRVI I ZNOJA! HOĆEMO KRV POSTOJANJA! DOLE S NAUČENIM MUZIČKIM ŠKOLSTVENOSTIMA!

Metallica Real Tribute

Svakako, pošto omladina diljem stvarnosti voli da se pokriva tuđim ćebetom, eto nam prilike d napravimo dva festivala:

1) Rock Fest autorske provenijencije
2) COVER Rock Fest
3) Rock Fest besplatnog upada

Ništa od ovoga ne bi bilo da Marica nije kivna na krivinu, tj. da nije otišla u Dosluh da se požali na manjak frajera (lepšanovića s gitarom ili palicama među mudima), jer jadno je videti matorce koji čak i u bluzu (a kamoli postgrandžu ili DLM-u) umeju da izrokaju autorski pristup instrumentu i osetilnim mislima, a kamoli da se posetilac/osećajnik ne uzbudi kada vidi retke oblike nepristajanja na forme koje samo predstavljaju užitak za predstave u kojima su nam oči pune: nas samih. I kada ćemo da se zapitamo KOLIKO NOVOG MOŽEMO DA STVORIMO? U gradu... Na sceni... Koje nema, zato što je uporno ne odgajamo.....?

...ova pesma stvarno nije neka pesma.

Možda zato što nam je važnije da se prikažemo kao doslednici, a ne kao mladi kojima se j*** za nemetnute sadržaje... Jer NOVO je neponovljivo i upravo zato TO NOVO treba da se porađa, da ne kažemo: ponavlja. Bez obzira koliko nam je dosadno. U autorskim novostima. One ipak rastu nešto NOVO. A to što omladina treba da skupi trst'o kinti da bi ušla u događaj tanje nego kamila kroz izglene uši Novog Zaveta, tek to treba da se razmatra u budućim planovima koji bi trebalo da okupe omladinu u gradskim događajima. NOVAC JE ŠTAMPANO PARČE PAPIRA KOJE NEMAMO jer matorci grcaju u tehnološkim viškovima, a neki koji su ozbiljno ostali pored MAKSIJA rekli su nam da sve to: „Tako baš nije ok”... I dalje promišljamo zašto...?

Ali svakako, u nedostatku pojedinačne savesti (jer gledali smo lokalnu TV i niko kao da ništa okolo nije video od punih usta sopstvene šanse u prikazanim izveštajima) ostaje da se u vaše ime zapitamo kolika je količina slobode u koju verujete i da li imate hertza da komentar bude svršavajuć, što i nije tako orgazmički teško? Inače, sve izgleda savršeno pripremljeno, skuvano i potentno, jedino izgleda nešto nedostaje generacija, koja kao da nedostaje sama sebi...

Goatmare and the Hellspades

P.S. Sloboda mišljenja i osećanja i samokritike je etički aksiom bez premca.

D. Čančarević. (koordinator)
D.J. (reporter)

Foto: Jelena Šunjevarić
         Ikonija

HIGSOV BOZON

Naučnici koji rade u najvećem svetskom sudaraču subatomskih čestica (čestica manjih od atoma), nedaleko od Ženeve, kažu da su pronašli česticu nalik na poslednji, ali teško primetljivi ključni delić standardnog modela fizike. Dva nezavisna tima u Evropskom centru za nuklearna istraživanja, skraćeno CERN, saopštila su da imaju dokaze o postojanju čestice istog tipa kao teoretski, takozvani Higsov bozon.

Higsov bozon je tip čestica koje su deo onoga što nauka zove „Standarnim modelom” fizike čestica. Ovo je, sa svoje strane, set pravila koja objašnjavaju naše razumevanje osnovnih gradivnih blokova našeg univerzuma. On je elementarna čestica koja se nalazi u nečemu što naučnici zovu Higsovo polje, koje prožima čitav prostor. Pošto živi jako kratko, da bi se njegovo postojanje uočilo potrebno je posmatrati čestice u koje se raspada.

Predstavnik jednog od timova, fizičar Džo Inkandela, kaže da su istraživači na pragu otkrića koje bi moglo da otvori „čitav novi svet otkrića“. „Ovaj bozon je suštinska stvar koju smo otkrili. On nije kao druge čestice. Dosegli smo do tkiva koje čini univerzum, do nivoa do koga nikada nismo stigli. Ovo je ključ za objašnjenje strukture svemira. To bi mogla da bude krajnja tačka standardnog modela, ali smo prilično sigurni da standardni model ne daje celokupnu sliku. Završili smo jedan deo te priče, da tako kažem, i sada smo na granici novih otrića”, rekao je Inkandela.

J. Bujak

MLADI U ČAČKU

Zatečeno stanje – ništavilo! U rodnom gradu Bore Đorđevića, omladina, slična njemu, nema dovoljno mesta za izlazak. Na sreću, po njihovim rečima, imaju sposobnost da se snađu i naprave sami sebi žurku i zabavu. U to sam se, već prve večeri, i sama uverila. Svaka čast! Takođe, izlaze i po zabačenim delovima grada, poput Brane, Bedaka i Ivice i tako dobijaju razne etikete od ljudi, tj. nazivaju ih narkomanima, kriminalcima i tome slično.

Obilatost ponude

Bend „Čupavci” u „Mančuli”

Od lokala, na raspolaganju su im čitava tri: „Akrobat”, „Srpski pab” i bajkersko prebivalište „Mančula”. Tu se s vremena na vreme organizuju svirke lokalnih bendova. Prema mojim saznanjima, u „Akrobat” idu pretežno narkomani, u „Srpski pab” fenseraj koji sluša rock, ili bi bar želi to da sluša, a u „Mančulu”, pa logično je, bajkeri i ostali svet koji hoće da sluša kvalitetnu muziku. S obzirom da većina ne želi da ide u prva dva jer se ne pronalaze u datim grupama, kao jedino normalno mesto za izlazak im preostaje „Mančula”, u kojoj ima mesta za 50-ak ljudi.

Grad se, hvala Bogu, uopšte ne trudi da im organizuje ni koncerte, a kamo li da pričamo organizacijama za vanškolske aktivnosti. Doduše, postoji par organizacija za talentovane crtače, poput „Identitet”-a i „Lift”-a. Doskora je postojao i Centar animiranog filma, „CentAF”, ali je zatvoren zbog razloga o kojima se ne priča. Tako da: mladi koji žele da se bave bilo kojom umetnošću, moraju sami da se snalaze kako god umeju.

Sport i folk

Po mišljenju psihologa čačanske Gimnazije „Filip Filipović”, Katarine Dunjić-Mandić, mladi su prepušteni ulici i folk kafićima, i za njih se ništa ne čini. Jedino što im je omogućeno jeste da se bave sportom i to je zaista dobro organizovano, kao i folklorna društva. U gradu uopšte ne postoji ni Dom omladine, ni Kancelarija za mlade, a bioskop je na samrti.

Dom kulture, kao jedina ustanova u ovom gradu, bi trebalo da se više zalaže za mlade. Postoje glumačke sekcije, ali samo za gimnazijalce i to četvrte godine, pa to slabije funkcioniše zbog prestojećih prijemnih ispita. Povremeno se organizuju koncerti, ali to je sve nedovoljno, kako kažu mladi iz Čačka.

Nije lako biti mlad

Što se tiče omladine koja izlazi po diskotekama i sluša tehno i haus muziku, njima ne nedostaje mesta za izlazak. Takođe i narodnjacima, ali oni nas ne zanimaju toliko. Reperi su takođe uskraćeni u pogledu muzičkih dešavanja i izlazaka. Neki od njih izlaze i po diskotekama i kojekakvim klubovima sa, slobodno rečeno, očajnom muzikom.

Jedino što mogu, na kraju svog (bez)teksta o putovanju u Čačak, i istraživanju života mladih tamo, da zaključim jeste da u Čačku uopšte nije preporučljivo biti mlad, naročito ne ako imate neke ambicije.

Sofija Kujundžić

UBIJANJE MORALA (deo 1)

Ubistvo. Izgovaranjem te reči ne mislim na ono tipsko ubistvo: uzmeš kuhinjski nož, ili još bolje neki tupi predmet i razoriš utrobu nekog prolaznika jer te je pogledao u oči, pošto si umobolnik/ca skrenutog mozga i prosto moraš da zadovoljiš svoje bolesne planove podižući nož na njega.

Welcome to the HIGH school!

Ne, sada reč ubistvo ima sasvim drugo, možda čak i preneseno značenje. Kao „ubistvo morala”. Šta je uopšte moral? Da li je to ti je ono kada si svestan loših stvari i ne radiš ih? Ili ono kad imaš savest i ponekad te ona grize, jer i ti, svestan sveta, grešiš, što je normalno? Donekle. U zavisnosti od morala.

Ubistvo morala danas, najčešće se javlja kod mlađeg dela našeg poluljadnog društva. Nekada se širilo ,kao kuga tek od perioda kada tela zakorače u srednje škole, a danas se širi već i u osnovnim. Kako to zaključujemo? Pa, mlade devojke, polu gole, našminkanih lica, zaboravljenog detinjstva, šetaju po holovima, učionicama i toaletima škola. Da ne bacimo baš pljuvačinu po mlađim maloletnicima, iliti bolje rečeno 'maloletnicama', ograničićemo se samo na srednjoškolke, takozvane starije maloletnice.

Elem, deset u minusu, sneg do kolena, a ona u jaknici grlo-pupak, s pocepanim farmerkama i čizmama na ekser-klin-štiklu. Da, ona lepo miriše kad prođe, ona je lepa u licu (u veoma retkim slučajevima to je baš-baš lepa devojka!) lepo je našminkana, ali nedostaje joooooj šta? Moraaaala. Fali joj svesti o prostoru u kojem se nalazi. Bilo da je to škola ili grad.

Škola bi trebalo da bude institucija gde primaš neka znanja, navike, gradiš sebe i vaspitno se, kao bih rekla 'nadograđuješ', pod predpostavkom da si vaspitan kod kuće u pravom smislu te reči. E, tu se stvara problem, jer po svemu sudeći ni kod kuće goreopisana mlada osoba nije vaspitana kako treba. Zato joj ta crna rupa u kosmosu zvanom moral pravi i guta sve ostalo.

No, da nastavim. Nerazlikujući diskoteku i hol škole, polugola one se šeta, misleći da je uspela i dostigla sve u svom pozamašnom životiću. Misleći da je oslobodila, u ovom slučaju, Pančevo, ne shvata da stvara plitku sliku sebe. Što nije daleko od istine, jer da nije plitka ne bi dolazila tako obučena u školu.

Ali, postoji velika mogućnost da će se određena svest u njenoj glavi pojaviti. Hoće, pojaviće se, al' kasno, jer izgubljeni moral ne može da se vrati. Tada više nije moral ubijen, već vreme koje je bačeno u nepovrat. Vreme zbog kog će se ona kasnije kajati.

Možda? Jer, ima i onih slučajeva kad se svest u glavi i ostalim telesnim delovima nikada ne pojavi. Tada ta osoba biva moralno ubijena do kraja svog bezmalo bezmoralnog života.

T. Jovanović

P.S.
Fotografije je odabrao Google pod odrednicom savremena devojka!!!!!

SMISAO RODITELJSKE KAZNE 

Ako uzmemo u obzir da su današnja deca, zbog propalog sistema vrednovanja i pogrešnih donetih zakona koji štite mlade ljude, postala prilično bezobrazna, bezobzirna i ohola prema okruženju, kazna kao zabrana nečega nema baš puno efekata i smisla jer je istoj današnjoj omladini teško objasniti neke stvari. Ne kažem da kazna koja je izrečena nije uvek donešena pravdom, ali po mom nekom mišljenju je više onih slučajeva gde je kazna donešena na pravedan način ali će deca kao deca, pogotovo današnja, uvek naći načina da roditelje vide kao jedne velike babaroge koje samo pokušavaju da im unište živote.

„Mrzim svoju mamu, spremila mi je sobu, zamisli, ona da dira moje stvari, mrzim je, još me je i kaznila, zamisli koja slepica, ja ću spremati svoju sobu kad ja hoću, šta je ona meni, mama? Pa šta..." - rečenica jedne mlade devojke koja ima sve u životu. Ništa, ama ništa joj ne fali. Uvek je lepo obučena, uvek ima za užinu, redovno posećuje popularne tržne centre i ne vidi se da joj fali pažnja od strane bilo koga, a pogotovo roditelja. Taj roditelj, želeći da ga vaspita onako kako misli da treba, pravi greške koje sam ne vidi, a kad ih u jednom već nazovimo ’kasnom’ trenutku uvidi, dolazimo do toga da roditelj hoće da prevaspita dete ali mu to ne uspeva jer je ono već izgrađeno. Za to je, kao prvo, kriv sam roditelj, pa zatim mediji koji utiču na samo lice, plus propali sistem verdnosti, pa zatim samo dete.

Zašto je dete krivo? Krivo je iz prostog razloga jer nije uspelo da iz svega toga izvuče nešto dobro. Da je dete selo i dobro razmislilo zašto je kažnjeno, smisla bi bilo. Ali, dete je naravno povređeno, ljuto i nezadovoljno, pa samim tim nema vremena da tu kaznu vidi kao nešto dobro za njega. Kada bi bolje razmislilo, tada bi ono kaznu videlo na totalno drugi način. Videlo bi kao slobodno vreme koje može da utroši na proučavanje svojih granica, mašte i sebe.

Kod onih slučajeva gde dete nema podršku roditelja i gde je ono zapostavljeno u svakom smislu, i gde su kazne donete na nepravedan način dolazimo do urušavanja već donekle urušene i nesigurne osobe. Tada kazna nema nikakvog smisla, ona je pogrešna, a efekat svega toga nimalo nije pozitivan...

T. Jovanović

KAZNA

Pre nego što pokušate da se smejete, imajte na umu da sam ozbiljna i da, imam 16 godina i provodim vreme u kući zbog ocene. "Opametiću se", paz' da neću. Zašto ne pokušaju nešto da urade na lep način? Kaznom me samo sputavaju, i ne dopuštaju mi da slobodno vreme provodim na lep način, to znači da ću biti napeta i dok želim da radim nešto korisno.

Osećaj krivice, koji većina ljudi, izgleda, uopšte ne poseduje, kod mene je prisutan čak i kada nisam kriva. I sada, kada me kazne, taj osećaj krivice je prisutan u svakoj mikro čestici moga tela. Kako im objasniti da je kazna pogrešna? Kako im dokazati da reči mnogo više pomažu od uskraćenja nekih radnji koje me čine srećnom? Kad god pokušam da pričam sa njima, dobijem kaznu. I kao sinoć, produženu kaznu, kada pričamo o tome. Znaju da sam u pravu, ali nije to problem. Problem je u tome što oni nisu, i onda da bi pokazali koliko su oni zapravo "moćni", sprovode te "vaspitne" kazne. Da li bi ispalo bolje da im nisam rekla? Šta bi ispalo? Bolje?

Natt

PERECIJADA

U Studentskom domu, u četvrtak, nepoznatog datuma, ali svakako u najskorijoj prošlosti, dogodilo se nešto što trenutno nisam u stanju da prenesem putem teksta o dotičnom dogoađanju. Svakako, svi posetioci „niko još ne zna šta se dogodilo događaja”, mogli bi da nam jave kako su se proveli. Ipak, kada sam se osvrnula unutar konteksta svesnosti mogla sam da naslutim da se zapravo događalo ETNO veče. Štaviše, učinilo mi se da je publika uživala u nedostatku Boga, pa je zato morala da se posveti kontemplaciji svetosti našeg prvog učitelja Save. Ovogodišnji „Svetosavski bal” postila sam na celih pet minuta, i mogla da vidim ukrućenog i besnog organizatora događaja (tzv. trenera) koji je imao onaj problem. Baš komunikativni. Zato i nema realnog izveštaja. Ovde. Čovek me je toliko ishejtovao i iznervirao da smo morale da ostanemo izvan događaja, pa zato i nismo u stanju da ga realno odsanjamo za vas. Naša preporuka je da se naredne godine pretvortite u PERECU, pa će te svakako na taj način možda moći da se ufurate u ove ekskluzivne školske i balske stvarnosti.

R.T.